Ima taj jugoslovenski film s početka osamdesetih (Halo taxi) kada gazda kafića proverava kasu a konobar mu kaže da je juče pazar bio veći jer „večeras ide kaubojac na televiziji“.
Nije preterivanje kada se kaže da se slobodno vreme nekada štimalo prema televizijskom programu. Sasvim razumljivo kada se zna da je u toku nedelje emitovano svega par filmova od čega je jedan „blokbaster“ (subotom uveče). Ne samo da je celo društvo živelo bez neizvesnosti od promena, već se i televizija decenijama držala svoje šeme kao svetog pisma. Ponedeljom u 20h domaća TV DRAMA, sportska sreda, strana serija petkom u osam, domaća serija nedeljom u 20h…
TV mehaničar Kiralj
Iz sadašnje pozicije, nekadašnji celonedeljni program ne bi mogao da pokrije ni dva dana nekoj današnjoj TV. Na stranu ona mantra kako je tada sve bilo bolje, nešto je ipak vredelo kada se sve sabere. To je činjenica da su tadašnji gledaoci upoznali „sedmu umetnost“ od početka.
Ko bi danas gledao neme filmove, Čarlija Čaplina, Stanlija i Olija ? Da li mlađi gledaoci znaju ko je Hemfri Bogart, Orson Vels ili Hičkok i gledaju njihove filmove ?
TV urednici su pažljivo birali program a filmska lektira nije bila obimna kao danas jer filmska industrija nije bila toliko stara.
Šta nije valjalo? Završetak programa i sneg na ekranu u ponoć. Neopisivi osećaj usamljenosti onome kome se ne ide na spavanje. To je mogao je da razbije samo noćni radio program.
Robna kuća NA MA, šezdesetih
Isti izlog krajem sedamdesetih
Krajem tridesetih godina, na beogradskom sajmu, FILIPS u svom paviljonu prvi put emituje TV program. Novinar lista Vreme tada piše kako zavidi ljudima u budućnosti koji će imati u svojim domovima ovo čudo. To je vreme kada je i RADIO nova stvar (pojavio se dvadesetih godina). Posle Drugog svetskog rata, svaka sledeća decenija donela je nešto novo na ovom polju. Krajem pedesetih počinje eksperimentalni program a već krajem šezdesetih građani počinju da kupuju televizore. Mislili su da je ulaganje u skupe aparate dugoročna investicija ali već deset godina kasnije svi su poželeli da imaju TV u koloru. Naredna decenija donela je daljinske upravljače, video, kablovsku…
Prvi televizor u Subotici, stojao je (i radio) u izlogu prodavnice TEHNIKA, na Korzou.
Jedan uzbudljivi TV ponedeljak 1987. godine:
Školski program do 5 popodne, crtani u 19,15h, Indirekt na drugom…a u ponoć – gasi !
Lansky
Kad se na ekranu pojavio sneg… bela kuga se dala u beg.
Red bi bio da ste u prilogu o televiziji pomenuli sa istorijske strane i prvi tv prenos za masovnu audijeniju koristeci tadasnji „HD“ standard…t.j. sa tornja Alexandra Palace-a u Londonu a i gospodina Kálmán Tihanyi-a koji je maltene izumeo rad klasicnih Televizora.
Televizija se tada još nečega držala kao svetog pisma: pravopisa, dikcije, ponašanja pred kamerama… danas sve nebitne stvari. Kultne emisije kao što su bile Kovačevićev „Karavan“ i „Petkom u 22“ sa Zoranom Radmilovićem kao komentatorom putem komentatorskih skečeva, pa „Neven“ Timoti Bajforda (…ih ta nemojte kazti…) sušta su suprotnost današnjoj TV Pink kulturi kojoj je i te kako naklonjen i javni servis, slavni PTC. A tek naglaaasak pojedinih spikera YU Eco TV? Danas je sistem „što banalnije, to gledanije“ bez obzira da li je emisija pre ili posle ponoći. Upravo idealno za usamljene, bolje reći otuđene. A radio program jeste bio „spas“, ne toliko osamdesetih koliko sedamdesetih. Za mlađe Radio Luxemburg, za nešto zrelije, sve do kraja osamdesetih (dok se nije desio narod) „Noćni program Prvog programa Radio Beograda“. Muzički urednik Radio Beograda godinama je bila je Ružica Rudić, naše gore (ravnice) list, sa Palića. I da ne zaboravim, odlični tadašnji noćni muzički program Radio Subotice – Studio tri – Hármas stúdió.
Televizori sa stabilizatorom…Svako veče iščekivanje 19,15 kada će biti crtani film.. I maštanje da imamo TV u boji, pa da naredne godine, 25.maja, konačno gledamo slet u boji…
Ti stabilizatori ako su ocuvani i ispravni i dan danas sluze odlicno za peglanje napona.
Ja kod kuće i dalje imam ispravan Major 63! Moj deda ga 60ih godina kupio, kako mi on reče, bio je jedan od prvih televizora na Paliću! 🙂
EI Niš color, sa šest dugmića,a samo tri kanala 🙂 Posle je došla kablovska, pa vrtiš one kružiće,pored dugmeta,za traženje kanala.
Svaka čast za fotografije! Divan pogled na korzo, prodavnica do prodavnice, lokali zauzeti, zadovoljni građani šetaju. Tamo gde su danas banke i menjačnice, nekada su bile prodavnice gde se kupavalo, a građani su imali novca.
Bacite pogled na onaj „tamić“ iz sedamdesetih. Taj još radi.
TV program je tada bio bolji nego danas: do 17,00h obrazovne emisije, u 20,00 domaca drama, u 21,00h engleski film, i na spavanje!
Ei Niš televizori su imali jednu sitnu falinku: prilikom prebacivanja sa kanal na kanal, kolor kiler kolo (sa zadatkom da isključi signal boje ako sam prijemni signal nije dovoljno jak) nije reagovalo dovoljno brzo. Postojao je jedan vremenski period od oko 1 sekunde za vreme kog su se videle šarene tačkice u slici. U vrtiću (1980) smo imali jedan takav tv (čudo u to vreme) i sad… Ide crno beli Tarzan u zimskom bioskopu, vaspitačica upali tv i počemo da gledamo. U jednom trenutku nestane slike i pojavi se nakon par sekundi, pojave se šarene tačkice na ekranu, a mi u glas "U boji!!!!".