Nek’ cvjeta cvijeće
nek’ lista gora
dug prema zemlji
vraćat’ se mora

Tako ide refren jedne “novokomponovane” pesme iz ranih osamdesetih, koja sada već spada u kategoriju classics. O kakvom se dugu ovde radi?

Mlađim generacijama je fraza “dug prema zemlji” sve manje razumljiva ali oni koji su odslužili vojnu obavezu, uvek će se sećati svog vraćanja duga.

Nekada je rok trajao 12 meseci, pre toga 15, pre toga 18 pa i dve godine. Ako bi se vratili sto godina u nazad, u vreme Austro-ugarskog carstva, vojni rok je trajao od tri do pet godina.

Nekadašnji vojnici JNA i sada, po nekad u snu, nađu se u vojsci dok jedan deo svesti govori da nešto nije u redu. Zar opet?

Takva noćna mora desila se jednom momku iz Subotice, ali na javi ! Novine 1912. godine pišu da se Ištvan Činčak vratio iz Sombora gde je odslužio vojni rok, ali da je ubrzo dobio poziv da se javi u Kečkemet na novo odsluženje. Uzalud je siroti Činčak dokazivao da je svoje odslužio – morao je poći na nove tri godine. Bacskai naplo piše da je sada posilni jednom poručniku i da mu nikako nije jasno šta je skrivio a kad god se javi na raport, umesto da ga saslušaju, šalju ga u zatvor.

U okolini Subotice

Danas više nema odlazaka i ispraćaja, nema “kovačnice bratstva i jedinstva”, predugo je bilo i devet meseci u uniformi a kako je tek bilo pre sto godina, govori i činjenica da je izbegavanje vojnog roka mnogim mladićima iz K und K monarhije, bio motiv za trajno iseljenje u Sjedinjene Američke Države.

Možda je neko imao i ono što će se mnogo kasnije zvati “prigovor savesti”.

Pre tačno jednog veka, Neven donosi vest pod naslovom “Vrlo se bojo”

Ovih dana je Stipan Petrović putovao iz Péterréve* u Suboticu da se prijavi kod vojništva. Ali, valda da se vrlo bojo od dugačke tri godine pa je skočio iz jurećeg vlaka, ali nije mu se ništa dogodilo tako je srićno pao.

*Bačko Petrovo selo

Kasarna na Palićkom putu

Na Senćanskom putu