Ulaz kao pre, stari konj na starom mestu, novi kutak za igrarije (ili je i to bilo ali se zaboravilo)… i … puno gledalište kao i uvek: kao pre-pre, tokom prethodnih 4-5 godina i danas.
„Nema karata, sedišta su popunjena ali ako hoćete ima mesta na klupama i lazy bag-ovima. “ , reče blagajnica. „Eeeee, može lazy bag! , može!“ … trk u salu … a iza nas se jedva čuje ljubazna preporuka: „Najbolje je da za sledeću predstavu rezervišite karte telefooo…“
Gase se svetla, počinje magija … Mišiko… Mišisan …
Još par odlazaka u umiveno Dečije pozorište i pašće u zaborav četiri – pet sezona u neuslovnoj maloj i onoj malo većoj salici u Harambašićevoj.
Lepo.
