Subotičke robne kuće

Savremene robne kuće su nekada predstavljale stvar prestiža za svaku ozbiljnu varoš. Grad koji nije imao robnu kuću, nije ni bio pravi grad. Neke stare prodavnice su imale u svom nazivu „robna kuća“, što su nasledile iz posleratnog vremena, međutim, kada smo i mi postali potrošačko društvo, da bi neka trgovina mogla da dobije taj status morala je da ima pokretne stepenice, razna odeljenja na više spratova i moderno dizajniran prostor.

Tadašnji jugoslovenski centri imali su dve ili tri, a Subotica do 1987. godine čak četiri robne kuće. Možda blizina Mađarske i živ malogranični promet, tek, nešto je sigurno opravdavalo ulaganje u veće trgovačke kapacitete. Recimo, Segedin je svoju drugu robnu kuću dobio polovinom osamdesetih.

Robna kuća „Standard“, 1971. godine

Prva „univerzalna“ prodavnica posle rata donela je nešto novo u odnosu na predratne dućane. Bila je to trgovina koja nudi širok spektar robe široke potrošnje na različitim odeljenjima. Novoformirano trgovinsko preduzeće NA-MA (Narodni Magazin) je svoju prvu robnu kuću u Subotici otvorilo na početku ulice Dimitrija Tucovića. Ovakav koncept prodavnice nije bio nov u svetu ali je kod nas morao da sačeka određeni nivo industrijske proizvodnje i oporavak ekonomije posle Drugog svetskog rata. „Crvena NA MA“, kako su je zvali, a za njom i ostale univerzalne prodavnice u Subotici, bile su smeštene u objektima predratnih trgovina. Ni drugde nije bilo bolje sve do kraja šezdesetih kada su veliki jugoslovenski gradovi dobili moderne robne kuće na spratove. Tada je i kod nas počelo da raste nestrpljenje, međutim, u tom momentu niti je trgovačko preduzeće „Narodni magazin“ imalo novca za takav poduhvat, niti je grad pokazivao inicijativu da pomogne.

U sklopu prenamene Gradske kuće u Dom kulture, planirano je iseljenje najveće prodavnice „Narodnog magazina“ iz prizemlja ovog zdanja, pa je trgovačkom preduzeću ponuđena zgrada Muzičke škole da nju preuredi u robnu kuću. Ovaj predlog je odmah odbačen jer objekat Muzičke škole nije ni funkcionalan za tako nešto, a i daleko je od onog što su svi priželjkivali – nešto novo, savremeno i moderno opremnljeno. Iako se u tom momentu sitacija činila beznadežna, ostvarenje ove želje je bilo vrlo blizu. Jugoslavija je postajala potrošačko društvo, proizvođači su imali sve raznovrsniju robu a počelo je da stiže po nešto i iz uvoza. Već 1970. godine izgrađena je prava robna kuća, ali ne u centru grada već na Paliću. Mada se tada govori samo o domaćim potrošačima, lokacija ove moderne trgovine odaje da se mislilo i na kupce iz susedne Mađarske, sa kojom je već pet godina trajao malogranični promet.

Robna kuća „Inex“ na Paliću, 1970. godine

Već sledeće 1971. godine grad je dobio „Standard“, robnu kuću ravnu onima u Zapadnoj Evropi. Zagrebačko poslovno udruženje „Standard konfekcija“, na mestu poslednje prizemne zgrade u ulici Matka Vukovića, podiglo je moderan objekat sa tri sprata, tada najsavremeniji u Vojvodini. Domaći i inostrani proizvodi, roba široke potrošnje, dečija, ženska i muška konfekcija, odeljenje sa igračkama, kafić… i ono najvažnije – pokretne stepenice. Tako su mislila deca i oni koji su ovakve novotarije smatrali za obeležja pravog grada.

Početkom sedamdesetih, svoj dolazak u Suboticu najavila je i RK „Beograd“. Lanac robnih kuća pozicionirao je svoje objekte u centar grada pa je tako i u Subotici odabrao mesto na samom korzou. Za tu potrebu, srušena je zgrada nekadašnjeg preduzeća „Titovka“, prva trospratnica u gradu, sagrađena 1861. godine da bude mlin. Parcela je raščišćena, ali se sa gradnjom nije počelo. Kako to kod nas biva, plac je stojao prazan narednih 15 godina.

U međuvremenu, 1976. godine, trgovinsko preduzeće „Namateks“ sagradilo je veliku robnu kuću na prostoru nekadašnje kafane „Mali mir“ i stare mlekare. Kada je najzad i RK „Beograd“ 1987. godine završio svoj objekat, Subotica je raspolagala sa četiri savremene robne kuće. Našim, domaćim, kao i kupcima iz susedne Mađarske uskoro su se pridružili i oni iz Sovjetskog Saveza pa se na početku poslednje decenije XX veka činilo da dolazi zlatno doba subotičke trgovine. A bilo je sasvim suprotno. Raspad zemlje, sankcije i hiperinflacija, preselili su trgovinu na Buvljak, kada je ceo grad ličio na tu pijacu, pa i robne kuće „Centar“ i „Beograd“. Veliki prostori kojima su raspolagale njihove zgrade, izdeljeni su paravanima između kojih su zakupci pokušavali da vode svoje male biznise. Najčešće su to bili prodavci sa Buvljaka koji su u jednom momentu želeli da u svom poslu načine jedan korak napred i za početak se sklone sa promaje pijačnih hala.

Otvaranje RK Centar

Novi vek doneo je promene ali se nekadašnje robne kuće više nisu oporavile. Ne samo zato što stara trgovačka preduzeća koja su ih vodila više nisu postojala, već zato što se promenilo još mnogo toga. I kod nas, kao i u svetu, trgovina je počela da se seli u velike šoping centre i molove. Menjaju se i navike potrošača. Dobili smo nebrojene supermarkete i megamarkete, ali i pored toga prostrano prizemlje nekadašnje RK „Centar“ danas je dovoljno tek za dva supermarketa sa prehrambenom robom. Na istom tom prizemlju se svojevremeno, pored velike samousluge, nalazilo 15 raznih odeljenja (muzika, aparati za domaćinstvo, kozmetika, odeljenje za decu…). I šoping molovi pretiču jedan drugog, a već im s druge strane preti trgovina preko interneta. Svet se menja, dok se robnih kuća sećaju samo oni koji pamte stari dobri XX vek.

Lansky